На страници која се бави децом пост се може упоредити са послушношћу и нагласити васпитни аспект схватања смисла живота човека-Божјег назначења, са његове две природе(телесне али и духовне; ''не живи човек само о хлебу'') њиховом мером и значајем.
Што се поменутих правила поста тиче неопходно је озбиљно расуђивање по том питању и то уз помоћ духовника или надлежног свештеника. Што се тиче поста код деце ствари бивају још сложеније па због тога наводимо одговор владике Артемија по овом питању.

Потребу, значај и смисао поста показао је Господ Исус Христос својим четрдесетодневним постом у пустињи а исто нам сведоче и многобројни светитељи својим животним примерима.

О правосавном посту 

Света Православна Црква је од давнина установила пост, као једно од неопходних средстава за постизање пуног назначења(спасења као обожења) које је Бог поставио пред сваког од нас као крајњи циљ.
У наведеном смислу су, као обрасци, дефинисана одређена правила поста и установљени припремни периоди-постови: нпр. за што достојнији дочек великих Христових и Богородичиних празника односно за што достојније причешћивање-присаједињење самом Господу на најважнијем црквеном богослужењу-Светој Литургији, у Светој Тајни Причешћа.
У нашем народу је, следујући овој Господњој и Црквеној установи као и пракси светих угодника Божијих, постојала и постоји пракса припреме постом, молитвом и као круном-Причешћем за велике и значајне Господње и Богородичине празнике, за Крсну славу као и многе друге лично посебно значајне празнике: дан светог који се посебно поштује или чије се име носи-''имендан'', дан венчања, дан крштења...
На страници која се бави децом пост се може упоредити са послушношћу и нагласити васпитни аспект схватања смисла живота човека-Божјег назначења, са његове две природе(телесне али и духовне; ''не живи човек само о хлебу) њиховом мером и значајем.
Што се поменутих правила поста тиче неопходно је озбиљно расуђивање по том питању и то уз помоћ духовника или надлежног свештеника. Што се тиче поста код деце ствари бивају још сложеније па због тога наводимо одговор владике Артемија по овом питању.

(према: Духовна читанка, манастир Црна река, 2005.)

Децу навикавати на пост

ПИТАЊЕ: Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје 7-ме или 3-е године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли хришћани?
ОДГОВОР:… нема ни једног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код деце. …
Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцелење, укроћење и уништење којим пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће пак деца постити и колико, не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
…када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не појима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. … када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, С друге пак стране, ко из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање погубно.
Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између сциле и харибде, заиста је права уметност. То знају само они родитељи, који, пре свега, и сами интезивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета.
Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах после крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец - два дана, па даље кроз сво његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав "пост", који би тобоже требао детету пред причешће.
С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-4 -те године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да измалена почне да разликује да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота.
Што важи за пост, важи и за свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси) (по некима до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 - 5 година свештенику на "исповест", опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником - духовником.

(Преузето са http://www.saintnicholas-hamilton.org/veronauka/prakticna veronauka/)