«Рукопис госпође Даре Пашић – насловљен са Одавде се не види небо, сличице из интернатског живота слепе омладине – предатавља ауторких пррозни покушај да; у (измећу осталог и) светлости сопственог животног искуства, литерарно артикулише један по много чему сасвим нарочит свет, свет слепих. У питању је свет владих, свет људи жељних живота и животне радости, људи радозналих и некако непосредних, некако судбински међусобно повезаних, вазда упућених једни на друге, на тугу, заједништво, љубав и патњу, а опет – свет људи чији су животи, на овај или на онај начин, дубоко обележени иреве4рзибилном чињеницом (еуфемистички, данас се та чињеница најчешће именује речју хендикеп) одсуства вида.»