Ова књига је о римокатолицима, а писана је за православне. Она се бави литургијском реформом спроведеном од стране Ватикана шездесетих и седамдесетих година XX века, чије се последице до данас осећају. Иако је католичка миса само сенка Божанствене Литургије Православне Цркве, њен старији, традиционални облик, био је ближи заједничком Предању Истока и Запада него што је то миса конструисана након Другог ватиканског концила. Зато није нимало случајно што је патријарх московски и све русије Алексеј II  поздравио акт папе Бенедикта XVI „Summorum Pontificum“,  који допушта употребу римског мисала (службеника) пре 1970. Патријарх је истакао да ту одлуку треба позитивно оценити јер она омогућава „коришћење древног литургијског предања Запада: „Ми снажно подржавамо чување традиције и само то чинимо, што нам је помогло да опстанемо у искушењима прошлог века“ („Православље“ 15. септембар 2007. године).
У нашој православној средини ова одлука папе Бенедикта XVI прошла је незапажено, иако је она плод дуготрајног процеса борбе за очување равнотеже после богослужбене револуције зване „Novus ordo“ (нови поредак служења мисе).
Ова књига је плод жеље да се православном српском читалишту укратко изнесу тенденције у духовном животу Запада, али и да нам омогући да извучемо поуке из искуства западних хришћана, управо у доба када и код нас почињу разматрања литургијског Предања Цркве од Истока.
Господе Исусе Христе, благослови