Београд, 2007.
Издавач:Црквена општина Светог Саве - Беч
Рецензенти: Прот. ставрофор Ђорђе Кнежевић Протојереј Крстан Кнежевић Прото намесник Драго Вујић
Приредила:проф. Јања Тодоровић
Шшампа:Графика, Београд
Тираж: 15000 примерака

Београд, 2007.

О храму Божијем

"Праведником се може назвати онај који живи у свету као у храму Божијем; а светим онај који живи у свету као у олтару"
Св. Владика Николај Српски

Господ Бог је свеприсутан, енергије Божанства прожимају све делове творевине Његове, а Дух Свети је свуда и све испуњава (молитва Духу Светом), и у том смислу се човек свагда креће и дела, твори и говори, мисли и осећа, као да је пред Лицем Божијим. И у том смислу нема ништа тајно што већ у свезнању Божијем није јавно.
Света Црква је богочовечански организам и тело Христово, коме је Господ Христос глава, а сви чланови Цркве удови тела у служби једни другима, и сви заједно Богу.
Црква је - дом Господњи, дом молитве и ризница благодати, парче Неба на земљи, сабор светих и анђела, - коју је основао Господ Христос, као Нојеву барку спасења, и зато се она често гради у облику брода. Понекад се гради крстообразно, јер нас је крстом Спаситељ избавио од власти ђавола, греха и смрти. Понекад у основи цркве лежи круг, што представља символ вечности, живота вечног чији је почетак на земљи, управо духовним рођењем, тј. крштењем у Цркви Христовој, и узрастањем у врлинском и благодатном животу у одређеној мери савршенства и светости на коју су сви хришћани позвани.
Човек се својим присуством у цркви нарочито налази пред Лицем Божијим, пред Лицем Цара Неба и земље, и зато треба пред Њим да стоји са већим страхопоштовањем и побожношћу и прибраношћу, него што би стајао пред земаљским царем. Како би спремно изашао пред Цара Славе, потребно је да се достојно припреми, и душом и телом, како не би као немаран, и као онај ко нема беле хаљине (одежду врлина) и свечану одежду (светлости и благодати Божије у себи), као недостојан Царства био свезан од светих анђела и избачен ван.
Зато ћемо укратко подсетити православне хришћане како да се владају у дому Господњем, а оне који знају да свагда буду духовно пажљиви, будни и трезвени, да не забораве достојанство славе у коју су као Божија деца (Лк.20,36), Христова браћа и сестре (Мт.12,49) и пријатељи (Јн.15,14) позвани, и не упропасте своју душу и оних који су призвани да буду народ свети, народ изабрани, царско свештенство и синови светлости, немарним опхођењем у дому Божијем према слугама олтара Господњег и Једних према другима.
Само здање храма се обично на врху завршава куполом, која симболизује небо, и са више глава; две главе означавају две природе Исуса Христа: божанску и човечанску; три главе - три лица Свете Тројице; пет глава - Исуса Христа и четворицу Еванђелиста; седам глава - седам светих Тајни и седам Васељенских сабора ... Све у храму Божијем је богообразно и устројено за спасење човека.

Молитве при поласку у Цркву

Ујутро, пробудивши се, не треба се дуго излежавати на лежају, већ одмах по устајању сабрати ум и стати на уобичајену молитву, окренувши лице своје или према Истоку, или према икони Спаситеља, мајке Божије или Крсне славе. Пре поласка у цркву довољно је да изговоримо неколико кратких молитви (правилце Св. Серафима Саровског за хришћане у свету): Оче наш, Богородице Дјево, Трисвето, Духу Светом, Ангелу чувару и Символ вере - претходно се осенивши крсним знамењем, Сјединивши три прста, а крст на себе треба стављати јасно и правилно, у побожном ставу тела и без журбе. Пре службе се ништа не једе, не пије и не пуши. На путу до цркве у себи изговарамо Исусову молитву, и у богомислију и молитвеном настројењу душе треба да будемо духом сабрани при уласку у храм.
У храм долазимо пре почетка службе како би се молитвено припремили за богослужење, а не да би разговарали са ближњима.

О владању хришћана у храму Божијем

У цркву и манастир се долази пристојно одевен, по могућству и веома свечано, јер хришћанин и спољашњим начином и достојним владањем показује поштовање светиње, у истој мери ако не и више, као и остале друштвене установе које свакодневно посећује.
Сетимо се наших побожних предака који су при поласку у цркву облачили свечано одело чувано само за те прилике, ради поштовања лепоте и славе Божије и човечије, а ми савремени хришћани више пажње поклањамо изласку у позориште, биоскоп, ресторан, на свадбу или на славу, а у цркву идемо као на утакмицу, или у шетњу, или навратимо после куповине.
Обратимо нарочиту пажњу да својим немарним опхођењем према светињи не вређамо и Бога и себе, јер тако нећемо задобити благослове Божије, него ћемо привући гнев и проклетство.
Мушкарци улазе без капе на глави, у дугим панталонама и рукавима, а жене у пристојним дужим сукњама, без шминке, покривених рукава, а типици строжијих манастира кажу да је пожељно да имају и покривало на глави (премда је ово остављено на слободу избора у зависности од унутрашњег става и духовног узраста). Прекидају се уобичајени разговори, пристојно понашање се подразумева, а млади на светом месту да своје интимне емоције не испољавају јавно.
Ако је присутан старешина храма или манастира, или свештеник, онда тражимо благослов од домаћина прекрстивши руку десну преко леве.
Прекрстивши се испред храма улазимо тихо, побожно, без разговора и расејаног гледања около, са вером и надом, јер је сам Господ рекао: ,Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас Одмоpити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја крошак и смирен у срцу и наћи ћеше покој дyшама својим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако" (Мт. 11,28-30).
Прилазимо средишњем делу храма, где се налази икона светитеља коме је црква посвећена, затим икони Спаситеља и Богородице, и осталим у храму.
Испред икона се осенимо крсним знаком и начинимо појасни поклон, два пута, целивамо икону, и поклонимо се још једном. Благи наклон лево и десно означава поклоњење невидљиво присутним анђелима. Треба имати осећај да уступимо место следећем иза нас, а личне молитве Светима и Господу можемо узносити са сваког места у храму. Мушкарци у храму стоје с десне стране а жене са леве.

О прислуживању свећа

Не сметајући осталима пронађимо слободно место, и саберимо свој ум и чула, како бисмо будно пратили богослужење. У храм је потребно доћи раније како бисмо успели да целивамо иконе и запалимо свеће упокојенима и живима пре почетка богослужења, а ако смо из неког разлога закаснили треба водити рачуна да се не шетамо и не сметамо вернима, а паљење свећа и целивање икона да оставимо за крај свете службе.
Паљење свећа је символ нашег молитвеног стајања пред лицем Божијим; јер је свећа символ запаљеног срца које светлошћу вере, наде и љубави сија пред престолом Творца и молитвена жртва љубави која се приноси за наше и њихово спасење.
У Господу нема мртвих, већ су сви живи, - али, уобичајено је да се свеће за упокојене пале доле, а за живе горе. Помоливши се Богу за онога коме је свећа намењена ставимо је на одговарајуће место и удаљимо се, како бисмо оставили простора онима који чекају иза нас. Није потребно да чекамо док свећа не догори до краја.

Однос према ближњима у храму

У храму се тихим наклоном поздрављамо са пријатељима и познаницима, радознало и расејано се не обазиремо око себе, а разговор и руковање остављамо за после службе. Лични пример је веома важан. Треба прво творити па тек онда говорити. Више делом и самим животом сведочити а мање језиком.
"Угледајте се на мене, јер сам ја кротак и смирен срцем" (Мт.11,29) - рекао је сам Спаситељ. Утолико пре наше унутрашње настројење срца и ума треба да буде смирено, благо, кротко и ненаметљиво и пред својом савешћу, и пред Богом и ближњима. Смирени став нас брзо доводи у молитвено настројење духа и општење с Господом. И тако лакше и брже сагледавамо своју грешност и грубост пред Лицем Божијим, које се као у огледалу огледа у нашем срцу, а пут ка томе јесте благост и кротост смиреног срца и ума.
За време богослужења стоји се на једном месту, са рукама спуштеним низ тело или прекрштеним на грудима (десна преко леве). Црквена правила допуштају да они који не могу стајати у време док се читају катизме, сједален, апостол, синаксар (житија светих за тај дан) могу сести. Само веома стари и изнемогли, који никако не могу стајати, по благослову свештеника могу седети и током целе службе.
Малу децу треба редовно доводити на богослужење, сагласно речима Господњим: ,Пустите децу нека долазе к мени". Родитељи треба да васпитају децу да се побожно понашају у храму. Деца иначе осећају благодат у дому Господњем и углавном су смирена. Али ми ипак треба да их надгледамо и опомињемо, да буду тиха, пажљива, да слушају богослужење, да уче молитве и све остало овде наведено. Мала деца могу и да изађу напоље, тихо, не сметајући другима. Уколико дете плаче опет је потребно извести га, да не омета богослужење. Дете у храму може да поједе само нафору коју добија од свештеника.
Уколико неко омета богослужење разговором и поступцима, не треба да се гневимо и осуђујемо, већ се потрудимо да не обраћамо пажњу или променимо место. Са љубављу и смирењем можемо благо опоменути брата или сестру да се сабере на молитву и не омета друге у томе. Али таквим начином да не будемо учитељи једни другима, да не изазивамо расправу завист и међусобно неповерење, јер ми немамо духовни опит да би били ауторитети једни другима; него да се добродушно повинујемо учитељима вере, по речима апостола Павла, а старешине да управљају не као да господаре народом Божијим, него као они који имају првенство служећи свима.
Упокојенима можемо помоћи, осим паљењем свећа, молитвом и милосрђем у њихово име, и давањем имена да се помену на Св. Литургији, тј. на проскомидији.
А домаћима који из неких разлога нису присутни, можемо донети нафору и дати је са светом водицом уколико нису претходно ништа јели, преносећи им шта смо чули у цркви, јер смо ми апостоли породице (каже Старац Клеопа) и њихови молитвеници пред Богом. Обавезно ћемо их поменути у својим молитвама свагда када се и за себе молимо.
Међусобна љубав је најважнија. Узалуд су наши постови и молитве и бдења и стајања, и сви трудови и подвизи, ако плод подвига није крсно-васкрсна јеванђелска љубав. Љубав између присутних и према Богу је нешто што се подразумева, то стално читамо у светим списима, али је потребно да је осетимо и на делу. "Љубав покрива мноштво грехова." И ... љубав дyго трпи, све сноси, свему верује, свему се нада... (1.Кор.1-13). Ово никада не смемо заборавити, јер ћемо у противном постати лицемерно љубавни и фарисејски праведни, а Господња уста су изрекла таквима осам нивоа паклених мука страшним речима: "Тешко, тешко вама књижевници, лицемери и фарисеји..." (Мт. 23. 23-29).

Однос према богослужењу

Богослужење је једна целина, од почетка до краја. И наш однос према служби треба да буде такав.
Сви смо у храму учесници у богослужењу: и свештеници и лаици (верни народ). Без једних и других Света Литургија се не може свршити. Верници треба да упознају свештене речи и песме које се произносе на богослужењу како би оне излазиле из наших срца и са усана са усрђем, јер тада смо и сами причасници горње славе. У почетку је довољно да се прате из свештених књига, и после одређеног времена знаћемо их напамет.
Потребно је да пажљиво пратимо службу како бисмо се молили за оно за шта се моли цела Црква. Од почетка до краја да стојимо смерно, да стојимо усправно, као пред Лицем Божијим, да принесемо славопој, благодарење и мољење Сведобром Богу који нас је увео у постојање, а потом нас увео у храм, и да не излазимо пре краја како бисмо примили награду за наш труд. Без крајње потребе или благослова не излазити са службе, а ако се то ипак догоди, за ово се треба покајати и исповедити приликом исповести.
Кад свештеник кади цркву или нас осењује свећама, или благосиља руком, не траба се крстити, махати руком као да би захватили дим и привукли га себи, него смерно погнути главу и поклонити се. А када у храму свештеник осењује народ Крстом, Светим Јеванђељем, или Светом Чашом, сви треба да се прекрсте сагнувши главу.

Однос према Светим иконама и Светим моштима

У Патријаршијском правилу из 17 века, указује се да приступајући икони Спаситељевој ваља целивати ноге, а ако је свети лик изображен до појаса онда само у руку. Икони Мајке Божије и Светих целивати руку, икони Нерукотвореног Образа и икони Усековања главе Светог Јована Крститеља целивати косу.
На икони може бити представљено и више ликова, а такву икону ваља целивати само једном, да не бисмо задржавали друге и нарушавали хармонију и складни поредак у храму.
Свете мошти се целивају само једном без обзира колико је изложено на једном месту.
Од свете Пасхе до празника Свете Тројице, од празника Рождества Христовог до празника Крштења Господњег, и уопште у све велике празнике Господње укидају се велика метанија на храмовним богослужењима.
Наш народ је пола века живео нецрквено и нехришћански, и зато је неопходно да се упозна са истинама свете вере Православне - у Цркви, од учитеља вере, епископа и свештеника, а не да се позива на погрешне обичаје наших предака, који су се услед тешких историјских околности и исто тако нецрквеног живота, у незнању преносили на потомке, тако да више личе на сујеверје, а мање на живу веру. Ако имамо добру вољу лако ћемо научити онако како је благословено и за нашу душу корисно.
Речено је: незнање је мајка свих грехова. Погрешно знање је још горе, јер не даје добре плодове. А коме је више дато, од њега ће се више и тражити. Нама је откровењем и предањем дата Света Вера Православна, бесцени дар Божији, и треба да свету и неокрњену веру сачувамо и оставимо у духовно наслеђе онима који долазе иза нас исправним и знањем и исповедањем и живљењем, јер смо на то позвани.

Однос према свештеним лицима

Свете истине се светим начином и светим речима произносе.
Ако се ово односи на речи још више се односи на људе у којима је образ Божији.
Достојанство службе олтару Господњем је преузвишено и преславно, и нема веће и благословеније службе на земљи. И верни народ треба да се односи достојно свога позива причасника светости, јер он сваке недеље прима свете тајне а нарочито Свето Причешће, и њему су намењене "светиње светима".
Свечаност одежди коју архијереји и свештена лица носе на богослужењу сведочи о величанству духовне лепоте и славе Царства Божијега, које је унутра у нама и не види се, али ми и спољашњим начином изражавамо оно што духом гледамо; јер стојимо у светињи над светињама - олтару, пред тајном над тајнама - Светим причешћем, тј. оваплоћеним Сином Божијим који се приноси за спасење света. Побожно поштовање служитеља олтара Божијег је природно у верујућој хришћанској души. Црквена јерархија је од самога Господа благословена, изабрана по промислу Божијем, нас ради и нашега спасења ради. Служитељи олтара за нас сваки дан узносе молитве Богу, и њиховим молитвама се спасавамо. И светим приносом најсветијег дела Литургије, Светога Причешћа.
Са оваквом свешћу никада нећемо бити судије за грешке и несавршенство људске природе свештеника, да и сами не будемо осуђени: "Не судите да вам се не cyди" (Мт.7,1-2). Или: ,,Каквим Cyдом судите онако ће се вама судити". Обратимо пажњу да браћу и сестре, као и оне који служе олтару Господњем не осуђујемо мислено, или у разговорима не критикујемо, јер то доприноси да губимо благодат коју смо у храму задобили, и смелост у молитви Богу. Благословеније је да се бавимо собом и себе исправљамо, да сагледавамо сопствене недостатке, и да се молимо за опроштај својих грехова. "Смири се и спасићеш многе око себе" - говоре свети оци.
Смирен човек никога не осуђује јер себе види као најгрешнијег. О. Тадеј Витовнички је стално опомињао ревносне не по разуму, да сувише строги не напредују духовно, него се ограничавају само на спољашње и телесне Подвиге, док душа која критикује и осуђује остаје у тами.
Осуђивање је дело противно заповести о љубави и благодарности коју треба за све Богу приносити, а нарочито за то што смо милошћу Божијом познали пут спасења и стали се избављати од власти таме и ада и демона, пре свега помоћу Оца небескога и наше мајке Цркве, и свештенослужитеља, који творе дело спасења за нас док смо живи. А на љубав треба узвратити љубављу, и Бог ће нама дометнути још већу љубав и разумевање.

О ословљавању свештених лица

Свештеници, јеромонаси и монаси се ословљавају са "оче", и личним именом. Игуман манастира "оче игумане" и именом. Архимандрит са "оче архимандрите" и именом. Владика се ословљава са "ваше преосвештенство" или "свети владико", а митрополит са "ваше високопреосвештенство". Патријарх се ословљава са "ваша светости".
Монахиње се ословљавају са "сестро", а игуманија са ,,.мати". Игуманији се може пољубити рука као знак поштовања свете службе, као и монасима без свештеног чина, јер је на њима благослов светитеља чије име носе.
Искушеници се ословљавају са "брате", а искушенице са "сестро".
Када је присутно више свештеника прво се узима благослов од најстаријег по чину, а онда од осталих. Ако је то неизводљиво окренемо се према присутнима уз наклон са речима: "благословите".
"Ко вас прима мене прима", рекао је Господ, а ово се односи и на свештенослужитеље Божије. И следеће: "Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над дyшама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то са радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи" (Јевр.13,17).

О свештеничком благослову

Свештенослужитељи, тј. људи који су кроз Свету тајну свештенства добили благодат Духа Светог за свештеничко служење Цркви Христовој, епископи (архијереји) и свештеници (јереји), осењују нас крсним знаком и то се зове - благослов.
Треба разликовати поклоњење пред светињом и поклоњење пред људима, макар они били и у свештеничком чину. Узимајући благослов ми љубимо руку која благосиља у Господње име, али се при том не крстимо.
Када свештеник благосиља он саставља прсте тако да они представљају слова имена ИС ХС - Исус Христос, што значи да преко свештеника нас благосиља сам Господ Исус Христос. Да бисмо добили благослов од свештеника, односно епископа, треба саставити шаке у облику крста, десну преко леве, са длановима навише, говорећи: "благослови оче!", или "благослови владико!"
Добивши благослов ми љубимо руку која нас је благословила, као невидљиву руку самога Христа Спаситеља. Свети Јован Златоусти каже: "Де благосиља човек, него Бог његовом руком и језиком". То је јасно из речи које нам упућује свештеник: ,,Бог благословио!"
Без Божијег благослова никакав посао не може имати успеха. "Ако Гоcпод неће сазидати дом узалуд се муче зидари". Зато да се потрудимо да свако добро дело започнемо са молитвеним благословом духовних лица.

Божанствена Литургија

"Јер ово је крв Моја Hовога Завета, која се пролива за многе pади отпуштења грехова. (Мт. 26,28).
" Ово чинише у мој спомен" (1. Кор. 11, 24).
"Прими ме данаc, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје!"
Божанствена Литургија је уистину небеско служење на земљи, за време којег је сам Бог на најнепосредији и најприснији начин присутан међу људима, будући њен сам невидљиви Свештенодејственик, тј. Онај Који приноси и Који се приноси.
Нема на земљи ничег светијег, узвишенијег, величанственијег и животворнијег од Литургије. Храм за време Литургије постаје Небо на земљи, свештенослужитељи изображавају самога Христа, Анђеле, Херувиме, Серафиме, и Апостоле. Облачење у свечане одежде и блиставо благољепије и красота духовна богослужбеног чинодејства показује у каквој слави небеској се налази свештенослужитељ и ми са њим за време Литургије. Ово је праведним душама откривено и показано Духом Светим како би познали славу вишњег света и још више чезнули за њом.
Литургија је победна свечаност љубави Божије према роду човечијем која се непрестано понавља, и свемоћно заступништво за спасење читавог света и свакога члана посебно, - Свадба Јагњетова, Свадба Сина Царевог, при чему је невеста Сина Божијег, Црква, тј. свака хришћанска душа.
Свакако је јасно да светлим, чистим, узвишеним и светим осећањима и мислима треба да присуствујемо Светој Литургији, како не бисмо доспели међу оне који нису имали свадбено рухо, него оскврњену одећу страсти, којима су свезали ноге и руке и бацили их изван брачне одаје у таму најкрајњу.
Какву награду очекујемо ми маловерни и неверни, ако уопште не присуствујемо Светој Литургији, ако се за њу достојно не припремамо, или још горе ако идемо немарни и непристојни као безумници који су могли али су били лењи да учине што су били дужни чинити.
Искупљењем рода људског добровољним распећем на крсту, Богочовек Господ Исус Христос је учинио да вечно траје и да се његови плодови дају свим народима, установивши Цркву своју као сунаследницу Царства, и чуварку благодати кроз свете тајне и свете врлине.
У Православној Цркви вечно живи Христос и у њој се непрекидно наставља првосвештеничка служба искупљења рода људског, видљивим начином, Тј. спољашњим обредима, који чине садржај хришћанског богослужења. Темељ православним богослужбеним обредима установио је сам Господ Христос установивши Свету Евхаристију, тј. Свето Причешће у виду узимања хлеба и вина.

Света Евхаристија

Света Евхаристија је смисао Свете Литургије и значи: благодат, благослов, Причешће, вечеру Господњу, Тајну вечеру. Она је центар православног богослужења и најважнији чин. На Светој Литургији долази Спаситељ и Искупитељ света својим верним слугама на опипљив и реалан начин. Показује се цело дело Оваплоћења, Рођења, Живота, Страдања, Смрти, Васкрсења, Вазнесења, Исуса Христа и понављају се сва чуда Његове богочовечанске љубави.
За све верујуће људе Света Литургија је ја најважније богослужење које се врши у храму. Она се обавезно служи сваке недеље, на све Господње и Богородичине празнике, на празнике великих Светитеља, као и сваког дана кад постоји потреба, а у неким манастирима свакодневно.
На свакој Светој Литургији врши се освећење хлеба и вина, који постају Тело и Крв Господња којом се сви верни причешћују и постају причасници, тј. учесници Царства Небеског.
Сва лица која се достојно припремају за Свету Литургију могу се редовно причестити. Пре причешћа неопходна је исповест како би добили разрешење од грехова и приступили Светој Чаши. Све верне свештеник причешћује Телом и Крвљу Христовом из истог путира истом кашичицом.
Редовно се причешћују они који се труде да живе хришћански, долазе редовно на свету Литургију, посте све постове и среду и петак, исповедају се кајући се за учињене грехе, творећи дела љубави и милосрђа, и при томе имају благослов духовника или свештеника да приступе Причешћу. Припрема за свето Причешће подразумева да смо се на време исповедили, а не на сам дан примања светих тајни, што најчешће чинимо; и да пазимо да не прође дуго времена од претходне исповести јер је редовно исповедање умивање наше душе.
Причешћујемо се правим Телом и правом Крвљу Христа Спаситеља Јединога и Свемогућег Бога, и на овој земљи не постоји ништа светије, узвишеније, чистије и важније од тога. По окончању причешћивања верних сам свештеник сву Свету Тајну из Свете Чаше употребљава истом кашичицом којом је све верне причестио и на овај начин смо сви једно у Господу.
За овај сусрет треба бити спреман целим животом не само у време светога поста него свагда, како бисмо задобили вечни живот и били учесници славе и радости небеских житеља. Знамо: ко се недоcтојно причешћује cyд себи једе и пије.
И због свега овога, и још много више, о чему нам није допуштено говорити а што је тајна будућега века, браћа и сестре у Господу Христу, који су још и пријатељи Његови, и синови Божији, и сунаследници Царства Славе, - будимо свагда спољашњим видљивим и унутрашњим невидљивим начином, као и свецелим духом, душом и телом, спремни и бодри, трезвеноумни и приправни да се сјединимо са Христом у Цркви Његовој, да уђемо у ложницу брачну, и потрудимо се да наша душа, невеста Христова, буде Myдpа дееока која обучена у беле хаљине и са кандилом у руци, тј. пуна благодати и духовних врлина, чека да са Љубљеним уђе у брачну одају.
По завршетку Свете Литургије, не заборавимо да још увек стојимо у храму, и не окрећимо се одмах ближњима ради разговора, него научимо како да сачувамо благодат коју смо примили остајући у молитвеном стању духа, славословљу и благодарењу Гооподу за сва добра која нам је даровао.

По изласку из храма

Старање свете Цркве за нас наставља се и после службе, како се не бисмо лишили благодатног настројења којега смо се по милооти Господњој удостојили у храму. Црква нам заповеда да из храма изађемо у трепетном осећању, јер смо у себе примили светиње, и у ћутању, са благодарењем Господу Који нас је удостојио да будемо присутни у храму и са молитвама да нам до краја живота дарује Његову благодат, као апоотолу Павлу: "Доста ти је моја благодат", и милост да свагда долазимо у Његов свети храм.
Док смо боравили храму имали смо на уму да пребивамо у присуству Господа, Мајке Божије, Светих и Анђела, "Стојећи у храму славе Твоје, мислимо да стојимо на Небесима". По изласку из храма не смемо заборавити да свагда ходимо пред свевидећим оком Божијим. Амин. Слава Богу.