ТЕШКО БОГУ СА НАМА

Ходајући путем нашег живота, често пролазимо поред важних, интересантних знакова који су ту постављени из разних разлога. Некада нас само опомињу, упозоравају на нешто важно, некада су ту да нам нешто забране или да нас осоколе да наставимо. Колико пута смо прошли поред веома значајних сигнала и не осврнувши се, или их и не опазивши.
Све ово може да стоји и буквално и симболички, како ко хоће да схвати......

СРПСКЕ СВЕТИЊЕ
(или: Размишљања о слози)

Господ је милостив - Србија је близу. Када је срце испуњено духом братства и љубави, онда растојања немају значаја. Треба рећи да православни Срби отворено изражавају одушевљење  руским  верницима и на све начине их уздижу, а понекад је то тако да просто не знаш шта да радиш. На пример, колико је само драгоцено  мишљење које у Србији постоји да је обичан руски верник раван српском монаху или чак неколицини њих? Тешко је примити похвалу. а узвратно хвалити нам не  успева. Али, шта се може рећи о српским верницима? Они су другачији, али имају оно чега код нас нема - слогу. Постаје очигледно да се у народу одразио  светосавски завет: „Само слога спасава Србина“. Посетивши на поклоничком путовању света места  у околини Ваљева, могли смо лако у то да се уверимо. Заједно са групом српских  поклоника, посетили смо манастирe Лелић, где се налазе мошти светитеља Николаја Српског, Ћелије, где је сахрањен ава Јустин (Поповић), Joвањe, посвећенo рођењу Јована Крститеља (XIII-XIV в.), Пустиња, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице  (XIII в.) и Ваљевску Грачаницу. ....

«Драги пријатељу,
Иза мене стоји једанаест година радосног и срећног детињства. Таквом детињству умногоме су допринели школски дани, у којима сам доживљавао различите ситуације. Али један догађај који ми је остао у незаборавном сећању покушаћу да вам опишем на најбољи могући начин....»

Овако почиње писмо једанаестогодишњег Александра из Зубиног Потока, објављеног у првом броју часописа деце Косова и Метохије «Косовски божур»

Крстови су сада веома модерни. Непоколебива истрајност атеиста у мржњи према Распећу замењена је новом модом. Крстови разних форми и величина, скупи и мање скупи, продају се на сваком месту, у подземним пролазима, у јувелирским радњама. Крст постаје символ нашег времена, али не као знак вере, него као начин за изругивање над Православљем.
Крст је највећа хришћанска светиња, видљиво сведочанство нашег искупљења. У служби на празник Воздвижења Часног Крста, Црква велича дрво крста Господњег многим похвалама: «Крст је чувар целе васељене, красота Цркве, сила царева, тврђава верних, слава анђела и рана демона». Од првих векова хришћанства, сваки верујући носи на грудима крст, испуњавајући Светитељеве речи: «Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде» (Мк.8,34). Крст се ставља око врата сваком новокрштеном, као штит вере и оружје против демона.....

ГОЛЕ ЖЕНЕ И ФРУСТРИРАНИ МУШКАРЦИ

Летњи дан на смирају, врућина велика, људи иду за својим послом београдским улицама. Чак и када журе, примећује се лењост ногу отежалих од високе температуре појачане исијавањем асфалта и бетона. Тако и ја, ходам обузета својим мислима, када испред мене бљесну женска задњица. Онако, скроз. То ме продрма те погледах боље. Витка фигура на штиклама креће се у мрежици јако краткој и без видљивог доњег веша, биће да су «танге» по среди. Онако збуњено, осмотрим боље и схватим да је то аљинче вероватно хеклано са великим «очицама» и да као такво не сакрива ништа, само подстиче загледање власнице. Онда сам уочила мушке погледе. Било је страшно са колико похоте су неки од припадника јачег пола застајали, освртали се и вртели главама, брисали зној са чела, коментарисали чак.....

КАМЕНА БРОЈАНИЦА ПРЕКО ДРИНЕ

 Последње недеље августа, већ петнаесту годину заредом, у Вишеграду се одржава Међународно ликовно саборовање. С благословом високопреосвећеног митрополита дабро-босанског г. Николаја, организатор овог уметничког окупљања, дружења и заједничког рада наших ументика и уметника из целог света јесте Градска галерија «Вишеград» у Вишеграду. Домаћин уметницима је директор галерије, сликар хаџи Бранко Никитовић....

ТРЕШЊЕ ИЗ 1915.

         -Ћеро, донеси ону лепу чинију да ставим трешње на сто. Данас је ујкин рођендан. Он може да буде где хоће, да слави или не слави, одрастао је човек, али ја на овај дан увек имам трешње на столу. То ми је успомена.
- Бако, ти си мог ујку родила за време рата, причај ми, како је то било?
- Е, дете моје, како је могло да буде. Муж на фронту; у време када сам се порађала нисам имала никаквих вести о њему, нисам знала чак ни да ли је жив. Свекар такође одсутан, старији девер већ погинуо, у кући само жене и деца. Једина разонода био ми је млађи девер, момчић од шеснаест година, увек спреман на неку лудорију. Све је окретао на шалу. А волео ме је; кад ме види онако са великим стомаком, а ја се усамим па плачем, он дође па ме храбри: „Хајде, Анице, немој да се секираш, мој Бата је сналажљив и паметан, а и јак је, издржљив, извући ће се он, шта год да га снађе.“ И не престаје, док ме не ободри па чак и насмеје. Много је био добар. И два најмлађа девера су били добри, али они су још били деца, десет и осам година.
- А заове? Имала си једну старију и две млађе, близнакиње?

СВАДБА НА ГРБАЉСКИ НАЧИН

Позвани смо на свадбу једног члана нашег Друштва. Свадба треба да буде у Црној Гори, тачније у Котору, и ваља прећи велики пут да би учествовали у весељу. Кренули смо дан раније, колима, уживајући у крајолицима наше дивне земље. Најзад стигосмо пред младожењину кућу, на коју је то јутро, дан уочи свадбе, домаћин истакао барјак, (државну заставу) окићен цвећем, и пуцајући из пушке објавио како се та породица спрема за весеље. И нас дочекују пуцњавом из не знам чега, јер не разликујем пушке и пиштоље по звуку. Домаћини нас поздрављају и траже да  у посебну просторију у приземљу уђу сватови, а да гости иду на спрат. Врло брзо нам је разјашњено да сватови могу бити само мушкарци и да ће они сада да се договарају, праве стратегију за сутрашњи дан. Нема момачке вечери. То разрађивање варијанти за одлазак по младу траје неколико сати, наравно све уз пиће и мезе. Жене за то време довршавају припреме, праве фризуре, украсе за кола, колаче и све то уз причу, песму, игру и шале.....

ЗНАЈ, СИНЕ, ИМА НЕШТО

Недавно је мој пријатељ давао четрдесетодневни помен оцу у једној београдској цркви. Јутарњи сати, тишина и полумрак храма стварали су осећај духовности, неког посебног стања које смо делили сви који смо дошли да се помолимо за родитеља нашег друга. Било нас је десетак, стајали смо са свећама у рукама, у миру, побожно. Свештеник (петпостављам парох) очитао је молитве за покој душе преминулог, полио жито вином и позвао у страну мог пријатеља. Треба да се плати толико и толико динара, рекао му је. Очигледно изненађен, млади човек се насмејао и гласно замолио Господа и Пресвету Богородицу да га заштите од помисли које су се ројиле, а онда се окренуо нама, с молбом да му позајмимо тражени новац.....

Гусле су свети олтар
Поводом гусларских вечери, покренутих у клубу „Боготражитељ“ један од наших најпознатих гуслара открио нам је тајне тог инструмента и објаснио зашто је он толико важан за судбину и идентитет српског народа

Сваке прве среде у месецу, у клубу „Боготражитељ“ љубитељи гусала и сви који поштују наше традиционалне вредности и културу имаће прилике да уживају у звуцима овог, само српском народу својственог инструмента. Једно такво вече, одржано 3. септембра, било је посвећено обележавању значајног јубилеја – 90 година од пробоја Солунског фронта, a окупило је велики број познатих гуслара. Међу њима је био и господин Саво Контић, гуслар који већ готово педесет година својим наступима у земљи и иностранству показује сву лепоту и раскош нашег народног стваралаштва, духовну снагу и моралне вредности српског народа, али и доказује по чему се гусле разликују од осталих инструмената.....

ОДРЖАНА КОЛОНИЈА «ВЛАСИНА 08»

У организацији Сабора српских иконописаца у августу је одржана Колонија «Власина 08». Око двадесетак стваралаца одазвало се позиву да у нетакнутој природи осликава ликове светитеља....

Почиње школа иконописа

Ове јесени опет почиње с радом школа иконописа у нашим просторијама. Од октобра сви заинтересовани могу да уче иконопис од Татјане Делеве, Гордане Ракуљ Радовановић и Благоја Нинковића. Обавештења и пријаве добићете у Иван беговој 7, или на тел: 011/2639158

ПРОГРАМ  СВЕ ИНТЕРЕСАНТНИЈИ

Од јуна, када је последњи број Боготражитеља објављен, до почетка септембра у Клубу није било програма. Разлог лежи у чињеници да су рађене полице за нашу библиотеку, да смо кречили неке просторије и покушали да оспособимо оставу за одлагање све већег броја ствари.

Првог септембра је отворена изложба икона насталих на колонији «Власина 2008». Двадесетак икона великог формата украсило је зидове наше галерије и омогућило нам да видимо сву различитост ауторских приступа. Зоран Лазаревић, отварајући изложбу, нагласио је чињеницу да је свака икона нарочита, рађена за некога непознатог, за онога ко ће се баш пред њом - молити.
О српским светитељима, о црквеној Новој години, о чудима могли смо слушати петком, на предавањима која имају духовну садржину....

NAŠA VOLJENA «PROBLEMATIČNA MALA»

 Svakodnevno čitam razne oglase koji u meni izazivaju najrazličitija osećanja. Ljudi traže i nude svašta, neki iz potrebe, neki iz besa, neki razonode radi… Meni neretko dođe da glasno vrisnem i kratko napišem: Pomozite ljudi, umorna sam! 
 Majka sam dveju devojaka, od kojih je jedna autistična. Neću da pričam o autizmu – svi koji nas znaju i koji znaju našu devojčicu, znaju kako živimo i kroz šta prolazimo. Godinama vodim dnevnik i sve što je u vezi sa mojim detetom je već napisano. Ipak, verujem da ima još dobrih ljudi koji nas nisu zaboravili......

СРБИЈА И КОСОВСКЕ БИТКЕ 1389. И 1999.

Окупирани смо. Окупација Србије данас има све елементе који карактеришу губитак слободе једног народа и његове земље, али је у складу са духом и обичајима данашњег света и века, што конкретно значи да је окупација изузетно прикривена. Али, окупација је окупација – немамо слободу да чинимо по своме, и за нашу духовну и материјалну корист.
Има доста паралела које се могу повући између данашњег и некадашњег губитка слободе српског народа, паралела на којима морамо учити да бисмо знали како да преживимо. Сви освајачи Србије имали су велике планове о освајању светских богатстава и доминацији њихове вере и/или идеологије, а Србе су гледали само као успутну препреку ка свом великом циљу. Та наизглед мала препрека их је, по правилу, успоравала у тако одлучујућем степену, да је посредно проузроковала њихов каснији пораз. По том питању фрапантна је сличност између некадашњег мухамеданског турског и садашњег либералног западног поробљавања Србије....

КРСТОВДАН

Спаси, Боже, људе своје,
Спаси Господи,
Крстом Твојим Ти нам светли,
Крстом нас води!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

Спаси Боже, нашег Краља
И сав његов дом,
Дај му снаге да послужи
Твом Крсту часном!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

Спаси, Боже, и све оне
Што су на власти,
Крст пресвети нек их чува
Црне пропасти!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

Спаси, Боже, и сав народ
Што Ти се моли,
Нека Крстом свакој муци
Лако одоли!
Крст је сила и знамење,
Крст је спасење.

(Из књиге «Духовна лира»)

Свети Владика Николај Велимировић

О ТРИ КРСТА

Кад смо ми, поклоници Гроба Божјега, били на страшној Голготи, видели смо место где је био Крст Господњи. На левој и на десној налазе се места где су били крстови двојице разбојника. Свега три крста.

Крст означава страдање. Једно је страдање праведника. Друго је страдање покајаног грешника. Треће је страдање непокајаног грешника. Које је страдање најлакше?

НАПАД НА КРСТ

Црква је кичма српског народа. Она му је, што је својствено кичми,омогућавала да хода. Усправно. Тешко је човеку коме оболи кичма, јер не може да се усправи и тешко хода, ако уопште и хода. А како то изгледа кад оболи кичма, знамо из својих и примера ближњих, а како изгледа кад оболи Црква ми православни можемо да видимо на примерима римокатолика и протестаната, те нам није потребно да то учимо на својој кожи. Али, изгледа да нисмо довољно мудри да избегнемо њихов грех гордости, који породи умножење греха непослушности, а све заједно ономад подели хришћане на оне у Једној Светој Апостолској Цркви, и све оне многе који се због грехова својих нађоше изван ње. ...

ВОЗДВИЖЕНИЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ КРСТА ХРИСТОВОГ

Године 326. после Христовог рођења, побожна царица Јелена, мајка цара Константина, отишла је у Палестину да се поклони светим местима. Том приликом јавила јој се мисао да пронађе крст на коме је Христос био разапет. Био је то тежак задатак, јер су га Јевреји, чим је Исус са њега скинут, сакрили и строго чували тајну где је крст сакривен....